НАМЕСНИШТВО 1868-1872. 

После убиства кнеза Михаила, на власт је дошао Милан Обреновић, унук Јеврема Обреновића, Милошевог брата. Пошто је био малолетан, наместо њега је владало намесништво које су чинили Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић. Намесништво је донело 1869. године Намеснички устав. Овим уставом Србија није постала парламентарна држава пошто је већу власт имао кнез него скупштина, али је учинила још један корак у изграђивању националних институција.

ИСТОЧНА КРИЗА

Источна криза је скуп догађаја којим се отвара источно питање (да ли ће Турска опстати на Балкану). Трајала је од 1875. до 1878. године и обухватала следеће догађаје: Устанак у Босни и Херцеговини, Први и други српско-турски рат, Сан Стефански мир и Берлински конгрес. Тек што је почео самостално да влада, кнез Милан је морао да одлучи да ли да помогне српске устанике у Босни и Херцеговини (1875). Помоћ устаницима значила је рат са Турском.

ПРВИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 1876-1877.

Пошто је порта одбила да кнезу Милану преда на управљање Босну, он је Турској објавио рат. После два дана Србији се придружила и Црна Гора. Аустроугарска и Русија одлучиле су да се не мешају у рат и да у случају да Срби победе, највећи део Босне и Херцеговине припадне Аустроугарској. Кнез Милан је ушао у рат војно неспреман и Србија је претрпела поразе код Ђуниса и Делиграда (1876). Рат се завршио миром у Цариграду, фебруара 1877. Територијална целовитост Србије остала је сачувана.

ДРУГИ СРПСКО-ТУРСКИ РАТ 1877-1878.

Избијање руско-турског рата (април 1877), увело је Србију у нови рат са Турском, децембра 1877. Ратни циљ Србије остао је исти као и у предходном рату: ослобађање српског народа од турске власти и територијално ширење према југу. У овом рату Срби су имали више успеха. За око две недеље ослобођени су Пирот, Ниш, Лесковац, Врање. Убрзо су Русија и Турска потписале примирје које се односило и на Србе.

САН СТЕФАНСКИ МИР И БЕРЛИНСКИ КОНГРЕС

Иако је победила у рату, Русија није успела да се прошири на Босфор и Дарданеле. Уместо тога, Сан Стефанским миром (март 1878) створила је Велику Бугарску која се простирала до Ниша и Пирота. Због овога Србија се осетила изиграном од Русије, па ће своју политику у будућности окренути према Аустроугарској. Ни Аустроугарској нису одговарале одредбе Сан Стефанског мира. Због тога је немачки канцелар Ото фон Бизмарк у Берлину сазвао конгрес (1878). Кнез Милан је на конгрес послао искусног политичара Јована Ристића. Аустроугарска се на конгресу залагала за српске интересе уз услов да се Србија не противи окупацији Босне и Херцеговине, да изгради железницу од Београда до Ниша и да закључи повољан трговински уговор са Аустроугарском.

  Одлуке Берлинског конгреса су:

1. Србија добија независност и 4 округа: Нишки, Пиротски, Врањски и Топлички
2. Црна Гора добија независност и територијално проширење,
3. Велика Бугарска је смањена и подељена на Кнежевину   Бугарску и Источну Румелију,
4. Аустроугарска је добила право да окупира Босну и Херцеговину.

Поред избијања српске револуције 1804. године, стицање државне независности представља најзначајнији догађај у историји српског народа деветнаестог века.