ПОЛОЖАЈ СРБА У ОСМАНСКОМ ЦАРСТВУ

После стицања независности 1878. велики део српског народа живео је у Аустроугарском и Османском царству. У Османском царству Срби су живели на простору Старе Србије, Македоније, Босне и Херцеговине. Ту је положај Срба био неповољан јер су као раја, бесправно немуслиманско становништво, морали да плаћају низ високих феудалних пореза. Од укидања Пећке патријаршије (1766) морали су да иду на литургију која је служена на грчком језику, а и рад школа је зависио од грчких свештеника. Србија је поправљала положај српског народа на овом подручју давањем материјалних средстава, слањем учитеља и свештеника и разним дипломатским акцијама.

ЗЛАТНО ДОБА ПАРЛАМЕНТАРИЗМА

После убиства Александра и Драге, скупштина је заверенике ослободила сваке одговорности, а за краља је изабрала  Петра I Карађорђевића (1903-1921). Вратила је Устав из 1888. који сада са мањим изменама постаје Устав из 1903. Главно обележје овог периода је увођење парламентарне демократије и долазак Радикалне странке на власт. У ово време долази до стварања нових странака као што су Српска социјалдемократска странка Димитрија Туцовића и Самостална радикална странка.¹⁾ 

ПОЛОЖАЈ СРБА У АУСТРОУГАРСКОЈ

Срби у Аустроугарској живели су на простору Јужне Угарске, Војне крајине и Далмације. Средином 19. века било их је приближно колико и у Србији, око милион. На том простору представљали су најобразованији и најбогатији део српског народа. После Аустро-Угарске нагодбе¹⁾ постало им је теже да очувају своју националну посебност. Све више су излагани мађаризацији²⁾ , а српско име и писмо плански су потискивани. И поједини хрватски политичари, као што је Анте Старчевић, у жељи да створе самосталну хрватску државу, одрицали су право Србима на народну посебност.

НАМЕСНИШТВО 1889-1893.

Краљевску власт за време Александровог малолетства вршило је намесништво. Намесници су били Јован Ристић, Јован Белимарковић и Коста Протић. За ово време четири радикалске владе управљале су државом по Уставу из 1888. Намесничка власт је окончана када је краљ Александар државним ударом 1893.¹⁾ збацио  намеснике и пре времена се прогласио пунолетним.

СТИЦАЊЕ НЕЗАВИСНОСТИ

После устанка у Босни и Херцеговини (1875) и Црна Гора се укључила у рат за независност (1876-78). Поред стицања независности, главни ратни циљеви били су јој територијално ширење на Херцеговину и излаз на Јадранско море. Црногорци су однели сјајне победе на Вучјем долу и Фундини, а касније су ослободили Никшић, Бар и Улцињ. На Берлинском конгресу (1878) Црној Гори је призната независност и територијално проширење на Никшић, Колашин, Спуж, Жабљак, Подгорицу, а у приморју Бар и Улцињ. Херцеговину је окупирала Аустроугарска.

СТВАРАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ СТРАНАКА

Како би се уредио скупштински живот, јавила се потреба да се оснују политичке странке (1881). Најважније су биле: Радикална, Либерална и Напредњачка. Радикали, на челу са Николом Пашићем борили су се за увођење парламентаризма, тј. да народна скупштина има законодавну власт и да бира председника владе. Либерали, које је предводио Јован Ристић, залагали су се за уређену законодавну власт, слободу штампе и независност судства. Напредњаци су највише били по вољи краљу Милану, па су често били на власти. На челу са Милутином Гарашанином борили су се за европеизацију Србије. Донели су низ напредних закона: Закон о штампи, Закон о судијама, Закон о слободи зборова и удруживања.